O dijalektu

Štivorski dijalekat je romanski varijetet koji potiče iz doline Valsugana u italijanskoj regiji Trentino-Alto Adige. Tokom 1880-ih oko stotinjak porodica iz doline Valsugana, koja je tada bila u sastavu Austro-Ugarske, preselilo se u današnju Bosnu i Hercegovinu nakon razornih poplava.  

Štivorski se smatra varijantom venetskog dijalekta. On posjeduje tipične fonološke odlike venetskog (i šire, zapadnoromanskih jezika), koje uključuju:  

– Gubitak romanskog finalnog –e (npr. št. parlar /par'lar/ ‘govoriti’).  

– Degeminaciju romanskih udvostručenih suglasnika (npr. št. fero /'fɛro/).  

– Leniciju intervokalskih romanskih ploziva i posebno gubljenje zvučnih velarnih ili dentalnih suglasnika (npr. št. fradelo /fra'dɛlo/, št. koa /'koa/).  

Pored toga, štivorski pokazuje palatalizaciju, koja je odsutna u savremenim trentinsko-venetskim varijantama (npr. št. Valšugana /valʃu'gana/ spram Roncegno Valsugana /valsu'gana/; št. žnjapa /'ʒɲapa/ naspram Roncegno sgnapa /'zɲapa/ ‘rakija’). Na sintaktičkom nivou, štivorski koristi subjekatske klitike.  

Uticaji kontakta sa srpsko-hrvatskim vidljivi su na fonetskom nivou, kao što je promjena od kw u kv (npr. Valsug. quel /'kwel/ > št. kvel /'kvel/ ‘taj’; Valsug. quanto /'kwanto/ > št. kvanto /'kvanto/ ‘koliko’). Pored toga, štivorski je primio pozajmljenice iz srpskohrvatskog, kao što su pluk (od sr. plug) i šet (od sr. zet).  

Endonimi za ovaj dijalekat uključuju Štivoroto, štivorski dijalekt, dialetto i dialeto de šti ani, dok je etnonim za njegove govornike Štivorani. U Bosni i Hercegovini, govornici štivorskog klasifikuju se kao govornici italijanskog jezika.  

Štivorski dijalekat je kritički ugrožen, sa samo nekoliko govornika (ne više od 10) koji žive u selu Štivor. Međutim, šira štivorska zajednica je veća, budući da mnogi njeni članovi žive u inostranstvu, pretežno u Italiji. Jezik nema pisanu tradiciju i postoji veoma malo govornih zapisa.